piše Mirjana Gilezan, pedagog
Polazak u školu predstavlja značajan događaj za dete i početak novog života. Do polaska u školu dete ne zna ni za kakve obaveze. Njegov svet čine roditelji, kuća, bliža okolina i mali broj drugova. Polaskom u školu taj svet se proširuje i menja i pred dete postavlja niz novih zahteva kao što su: adaptacija na novu sredinu, sticanje novih znanja, veština i navika, zatim priznavanje novog autoriteta u ličnosti učitelja, prilagođavanje kolektivnom životu u razredu, prilagođavanje školskom životui redu.
Ima mnogo dilema oko toga kako najbolje pomoći detetu da se snađe u obavezama koje ga očekuju u prvom razredu. Jedni uče dete da broji, drugi da čita ili piše, dok treći smatraju da su dovoljno učinili ako su se pobrinuli da bude zdravo i sito, ostalo će učiniti učitelji…
Svi oni u ponečemu greše, što umesto da pomogne, stvara određene probleme. Ako dete nauči nešto pogrešno, učitelj će imati više muke da ga od toga oduči nego da ga uči iz početka. Slično tome, nametanje da zapamti nešto što ga uopšte ne interesuje, može izazvati otpor deteta prema knjizi uopšte. Sa druge strane, dete koje nije pripremano za školu, verovatno će zaostajati za svojim vršnjacima.
Znanja koja su potrebna detetu za uspešan start u školi, su činjenice o predmetima i njihovim osobinama, živoj i neživoj prirodi, ljudima, njihovom društvenom životu i radu, dobrom i lošem ponašanju i sl. Ovo su znanja stečena uzgred u igri, šetnji, iz slikovnice, iz TV-emisija, u spontanim razgovorima s roditeljima, rodbinom i drugovima, a važna su jer olakšavaju detetu da bolje razume i zapamti ono što će učiti u školi. Od znanja i umenja potrebnih za buduću školu, još je važniji razvijen interes za učenje i saznanje, želja da bude đak i spremnost za prihvatanje novih obaveza.
Dete od svojih roditelja najviše uči tako što se na njih ugleda i podražava ih. Oni su mu prvi i najvažniji izvori saznanja. Sluša šta pričaju, ponavlja šta je čulo od njih, imitira njihove pokrete, interesuje se za ono što je njima zanimljivo, plaši se onoga prema čemu roditelji ispolje strah. Zahvaljujući svemu tome ono mnogo saznaje, razvija se kao ličnost.
Pričajte što više sa Vašim detetom! Slušajte ga šta priča, odgovarajte na njegova pitanja. Detetu nikada ne treba uskratiti odgovor. Veoma je važno da roditelj pokaže dobru volju i interesovanje za sve što ga dete pita. Ono nikada ne sme da se zastidi svoje neobaveštenosti ili nespretnosti i zato mu se nikada ne treba smejati niti ga potcenjivati. Svako zaslužuje da bude poštovan – deca ništa manje nego odrasli.
Razgovor sa detetom zahteva vremena, ali treba imati na umu da je to vreme utrošeno na najbolji način – dete koje nauči da otvoreno i slobodno priča s roditeljima, činiće to i sa učiteljem u školi, svojim drugovima i ostalim.
Da bi dete imalo koristi od gledanja TV-programa, treba mu pomoći da razume ono što vidi. Treba izabrati emisije pogodne za decu, pripremiti dete za sadržaj emisije, tokom gledanja mu skrenuti pažnju na ono što je važno, a posle emisije mu omogućiti da iznese svoje utiske, postavi pitanja, podeli s roditeljima ono što je doživelo.
Igra je prva škola Vašeg deteta! U igri ono razvija svoje sposobnosti, neguje pažnju, jača volju, upornost, istrajnost, a to su sve veoma značajne osobine. U igri se dete navikava da poštuje pravila igre, da se pravilno odnosi prema drugima, da se raduje uspehu i pobedi, da se miri sa porazom.
Učite dete da planira čta će raditi, gde će ići, kada će se odmarati. To je povezano sa rasporedom i ritmom života u porodici koji trba da su do izvesne mere utvrđeni. Zna se kada se ustaje, obeduje, kada je slobodno vreme za igru, kada se gleda omiljena emisija na TV. O planovima, njihovim varijantama i načinima ostvarivanja treba razgovarati sa decom, tako da se kod njih razvijaju pojmovi o vremenu i sposobnost da upravljaju ovim vremenom na način koji im najbolje odgovara, a što će im i te kako koristiti u školi.
Lepo je pomagati deci, ali treba paziti da im ta pomoć ne učini suviše zavisnim od Vas. Zapravo, umesto deteta ne treba raditi ništa što bi ono moglo da učini samo, makar i nešto sporije i nespretnije. To se odnosi na razlikovanje sopstvene odeće, oblačenje, zakopčavanje, vezivanje pertli, umivanje, brisanje nosa, ishranu… Tako se kod deteta razvija samostalnost, a i ono se raduje kada može da učini nešto bez pomoći odraslih ili čak da im pomogne u nečemu. Tako se kod njega razvija poverenje u sopstvene snage i pozitivna slika o sebi. Postoji niz kućnih poslova u kojima deca mogu da učestvuju ili ih obavljaju sama: brisanje sudova, postavljanje i raspremanje stola, zalivanje cveća, briga o kućnim ljubimcima, odlazak u prodavnicu…
Za školu je naročito važna samostalnost deteta u održavanju lične higijene, snalaženje u toaletu, pažljivo pranje ruku, upotreba maramice…
Kada se dete nečim bavi, crta, slika, ređa domine, igra društvenih igara, pomaže u kućnim poslovima, itd., treba ga naučiti da započeto dovrši čak i kada mu je malo dosadilo, a ne da odustaje ili prelazi na neku drugu aktivnost. Ovo je veoma važna osobina koju će sutra preneti na izradu domaćih zadataka. Osim toga, nakon obavljenog posla treba da napravi red, kao što je bilo pre započete aktivnosti: igračke da ostavi na mesto, pribor za slikanje opere, obriše sto, itd. Isto tako uredno treba da ostavlja svoje stvari, odeću, obuću, kao i lične predmete. Navika da se tako postupa gradi se postepeno i veoma je važna za budućeg đaka.
Da bi dete sa lakoćom naučilo da čita i piše potrebno je da prethodno zavoli knjigu. To se postiže druženjem s knjigom, čitanjem i pričanjem. Za početak se preporučuju slikovnice sa lepim i jednostavnim slikama, bez mnogo teksta. Kada primetite da su se detetu dopali stihovi neke pesmice za decu, naučite ga njima.
Čitajte mu knjigu za decu, a zatim razgovarajte sa detetom o junacima, njihovim postupcima, dogodovštinama, šta mu se sviđa, a šta ne, šta mu je bilo zanimljivo.
Što se čitanja tiče, nije potrebno učiti dete slovo po slovo. Iskoristimo činjenicu da smo okruženi pisanim simbolima, pa poneki od njih objasnimo detetu (npr., ”pošta”, naziv mesta u kome živi, itd.). Tako će dete naučiti da razlikuje natpise i nazive bez posebnog učenja slova. Neko će postepeno početi da pita i za druge reči i da čita, ali ga na to nikako ne treba prisiljavati.
Kada je u pitanju pisanje, imajmo u vidu da se ono najbolje uči u prvom razredu, zahvaljujući učitelju koji zna da ovu veštinu stručno pokaže detetu, uvežba ga, ispravi ako treba. Roditelj treba samo da pripremi teren za to.
Mnoga deca imaju teškoće sa pisanjem u školi zato što im nisu dovoljno razvijeni sitni mišići šake, zato što nisu savladala neke veštine od koji zavisi čitko, lepo i kontinuirano pisanje, u okvirima linija na svesci. Za to je potrebno uvežbati sklad oka i ruke. Osposobiti dete za samokontrolu. Važno je kako dete sedi prilikom pisanja, kako drži glavu, da se suviše ne naginje, da mu svetlost pada sa leve strane i sl. Detetu se prvo daju voštane i drvene bojice, kao i četkice za bojenje, da slobodno crta, a zatim Vam priča šta to predstavlja. Ako je dete zadovoljno onim što je nacrtalo, budite i Vi. Nemojte ga učiti kako da crta, neka traga za sopstvenim stvaralačkim izrazom.Svako dete je mali ”Pikaso”, samo ga treba razumeti i podržati u tome.
Najbolja predvežba za učenje matematike nije brojanje, jer dete može naučiti nazive brojeva mehanički ne shvatajući šta oni zapravo znače. Prethodno je potrebno kod njega izgraditi pojam grupe, klase, nečega što je po određenim oznakama isto. Taj pojam se razvija spontano, putem grupisanja ili kvalifikovanja. Neka Vam dete pomogne kod sređivanja pribora za jelo: kašike će stavljati zajedno sa kašikama, viljuške sa viljuškama, noževe sa noževima. Sve se može raspoređivati: odeća (mamina odvojiti od tatine, letnja od zimske itd.), knjige, značke, plodovi itd. Samo je važno, kada se odabere jedan kriterijum, da se on dosledno sprovodi. Posebno, kao kriterijum treba uzimati boju, oblik i veličinu, vodeći računa o dečjim mogućnostima.
Umesto brojanja, pripremu za učenje matematike treba započeti poređenjem raznih količina, skupova… Npr., plavih bombona je više nego crvenih, tanjirića je manje nego šoljica, kašika ima isto koliko i viljušaka. Bez obzira kako se dete godinama pripremalo za školu, važnu ulogu ima i neposredna priprema deteta za polazak u školu. Ona ima psihološki karakter. Ta priprema obično teče od onog dana kada je dete upisano u školu., a to je obično mesec april ili maj, pa do prvog septembra, do dana kada se dete prvi put nađe pred školskim vratima.
To je period u kome se skoro svakodnevno kod kuće razgovara o školi. Svako dete o školi postavlja brojna pitanja: šta se u školi uči, kako se uči, kakva će biti učiteljica, mora li se baš svaki dan ići u školu, sa kim će ono sedeti…
Roditelji moraju školu predstaviti u pravom svetlu, u školu se mora ići svaki dan sem subote i nedelje, baš kao što roditelji svaki dan idu na posao. U školi dete uči: čitati, pisati, pevati, ali se i igra, smeje, raduje…
Greše oni roditelji koji od škole prave bauk i često detetu prete: videćeš ti tvoga Boga kada pođeš u školu, učitelj će te naučiti pameti… Deca treba da zavole školu, da zavole učiteljicu, drugove.
Period neposrednih priprema za školu sastoji se i u tome što se za to vreme deci priprema odeća za školu, obuća, veš, što im roditelji kupuju đačke torbe, sveske, knjige, pribor za pisanje i crtanje. Svaka ta stvarčica približava dete školi. Zajedno sa detetom, uredite i njegov radni kutak.
Sve to, iz dana u dan, priprema dete za školu.
About Author
